понедељак, 25. април 2016.

Молитва Господу

Беседа Св Владике Николаја из 1954 године

УВОД

НАЈГЛАВНИЈА ПРЕМУДРОСТ


Већина неће свакако спорити о томе да се код нас исповест врши непаметно и ружно, врши се не по уставу црквеном нити у духу пастирском. Световњаци то много јаче осећају. Али од кога зависи да се ствар уреди другојаче? Ко је главни кривац за то, што је тајна исповести пала са оне висине, на којој треба да стоји?
Без сумње, ми пастири. Ми смо имали и имамо пуну могућност, да у овом питању не будемо слаби и сада смо у стању да ову ствар поправимо; треба само имати добру вољу и усрдно старање пре свега у савлађивању самога себе.
Но у чему би се састојала ова почетна радња?
Као што напоменусмо, многа духовна лица не схватају у довољној мери - са колико повољним расположењем за примање поуке прилазе мирјани њима при исповести. Да би нам ово било јасније, обратимо пажњу на то, да разговор двојице људи на исповести представља собом појаву потпуно изузетну у животу онога који се исповеда и уопште у људском животу. Сви разговори, који се воде међу људима ван исповести, нарочито у данашње време, имају за циљ да прикрију своје мане и да истакну своја преимућства, која често и не постоје. Већина људи сматра за непријатеље оне, који су их у нечему укорили, па чак и оне, који су о њима нешто неповољно сазнали. На савести готово свакога човека постоје дела, речи и мисли, за које он не би признао својим познаницима, када би му се и нож под грло ставио, али дође дан и час исповести и он добровољно све то изложи своме духовнику.
Истина да он то учини после тешке унутарње борбе и са увереношћу, да духовник неће његово признање никоме издати; он је можда неколико година избегавао исповест само зато, што није био у стању да победи свој понос - свој стид; но кад је већ дошао, он ће се духовно разапети и исказати свој грех. Размисли о овоме ти, јереју Божији, и сажали се и заволи човека. Никада човек није тако диван, тако мио Богу, но када пред Њим и пред тобом убија свој понос. И чим је савладан овај главни непријатељ нашега спасења, непријатељ Божији, а то је гордост, одмах душа онога који се исповеда постаје отворена за примање најсветијих мисли, ђеља, намера и одлука. Срећан си ти духовниче, ако ти Бог каже баш оно што може бити корисно твоме чеду ради савршеног и сталног ослобођења од пређашњих грехова.  -  Но Бог помаже онима који се труде, а не онима који леже, каже светитељ Тихон Задонски, и зато си ти дужан поставити себи за главни задатак свога живота - задобијање искуства за духовно лечење, то јест за давање упутства хриштанима, како да се боре са грехом, и како да се учврсте у врлинама. На ђалост, мора се признати, да је у овом послу наше свештенство потпуно неискусно. Њега су у школи учили свему изузев ове НАЈГЛАВНИЈЕ ПРЕМУДРОСТИ и њу имају само они пастири, који су је задобили сопственим старањем, или путем читања дела светих отаца, св. Библије или путем упознавања са искусним старцем или пак путем молитве и путем сопственог искуства и посматрања самог себе и пастве, а најглавније, путем личне борбе са грехом.


                                                                                    
Митрополит Антоније:ИСПОВЕСТ.
превео Мих. Ј.Поповић, Ниш 1931.